ОД „БАХА“ ДО „БАХОВОГ СИНА“: УПЛИВ ИДЕОЛОГИЈЕ ЕСТЕТИКЕ НА ИСТОРИЈСКУ РЕЦЕПЦИЈУ КАРЛА ФИЛИПА ЕМАНУЕЛА БАХА

Сажетак

Предмет овога рада јесте историјска корелација између маргинализације К. Ф. Е. Баха (C. F. E. Bach) у његовој постхумној критичкој рецепцији почетком и средином 19. века и промене парадигме у европском фиолозофском, естетичком и идеолошком поимању музике око 1800. године, као радикално апстрактне и бестелесне уметности израза, наместо просветитељског поимања музике као несводиво чулне, звучне и представљачке уметности. Прецизније, теза рада јесте да узрок маргинализације К. Ф. Е. Баха у његовој постхумној критичкој рецепцији не треба тражити искључиво у сенци његовог оца, Ј. С. Баха (J. S. Bach), и усредсређењу историографије музике 19. и 20. века на периодизацију око „великана“, већ и у темељној неспојивости између те нове естетске и филозофске идеологије музике настале око 1800. године и стваралаштва К. Ф. Е. Баха, које је почивало на ранијој естетској парадигми музике, ослоњено на музичку изведбу, нарочито импровизацију, која је и сама из истих разлога наилазила на презир у музичкој критици почетком и средином 19. века. Такође значајни чиниоци могли би да буду и Бахова склоност према жанру фантазије, као и стилска јединственост великог броја његових дела, посебно фантазија и других дела написаних für Kenner („за познаваоце“). То би могло да објасни и зашто је његова музика тако брзо скрајнута иако је почивала на идеалу „слободног“ изражавања, једној од одређујућих одлика естетике музике почетком и средином 19. века.