Музичке исповести: Разговор са Југославом Бошњаком (1954–2018)

Сажетак

Био је ово један од разговора за који смо обоје знали да је последњи, али то се није спомињало. Требало је да ја питам оно што, у таквим околностима, треба питати, да би он одговарао оно што жели да се запамти о њему заувек. Тог лета 2018. смо се дописивали. Није више било прилике да се негде сретнемо и разговарамо, а телефон је био исувише ефемеран и свакодневан да бисмо га користили. Требало је записати нешто веома важно што ћемо послати у вечност. Мој друг са студија и колега из Радио Београда спремао се за своје путовање у музику и светлост. А његова велика Трилогија космоса, последње чиме се бавио ових година, највише нам је беседила баш о унутрашњем свемиру њеног аутора, о напору да се живот, сада и овде, симболисан као свемир, као свеприсутни неред у коме ентропија хаоса незаустављиво расте, да се превазиђе вишим редом и правилима уметничког стварања. Да се трансгредира лепотом и смислом. Зато на крају његових Великог праска и Свемира, у ваздуху још згуснутом од громогласног звука, остаје само испарење звона: да не заборавимо да је основа свемира – бескрајни празни простор, а основа музике – бескрајна тишина…